Најмлађи син Стефана Немање, оснивача српске државе, Растко Немањић, рођен је 1175. године у Расу, престоници Немањине државе. Све до седамнаесте године Растко је живео на двору свога оца и када је требало да преузме управу над Хумском облашћу, кришом, да не зна отац, са групом монаха отишао је на Свету Гору, замонашио се у руском манастиру Ватопед и узео име Сава. Својом огромном духовном енергијом, највишим образовањем и племенитим пореклом, Сава се потпуно предао изучавању светих књига у богатој монашкој библиотеци.

Растков одлазак у тај храм хричћанства, који се назива Света Гора могуће је разумети само као одговор на неки унутрачњи позив, који је он снажно осетио, нешто слично свим духовницима који су призвани од Бога као изабрани људи достојни његове љубави. Растка није могла зауставити ни будућа владарска круна, ни сјај дворског живота, ни готово сигурна каријера политичке моћи. Одричући се свега тога, дакле онога што би мали, ситни људинајвише пожелели да имају, он је кренуо за својом звездом можда и не слутећи од каквог ће значаја бити оно чему се до краја, без оостатака предао. Када је и његов отац Стефан Немања одлучио да преда кнежевски престо средњем сину Стефану, сабрао је све виђене српске племиће код цркве светог Петра и Павла у Расу и саопштио им своју одлуку. Затим је отишао у Студеницу, своју задужбину, замонашио се као монах Симеон и 1197. године дошао код Саве на Свету Гору. Већ следеће године Симеон и Сава запуштени и порушени манастир Хиландар обнављају и претварају у први и до тада највећи духовни православни центар Срба. То је био почетак развоја српске цркве као највећег духовног центра српске државе. Када је умро Савин отац Симеон, који је владао кнежевином Србијом пуних 37 година, Сава наставља да ради на организовању духовног црквеног живота. Сава преноси мочти свога оца у манастир Студеницу, која од тада постаје духовни, државни центар Србије. Да би се могао одвијати духовни и свеколики живот у новој духовној престоници Студеници, Сава је написао и Студенички типик. Затим је донео одлуку да напише и Житије светог Симеона да би показао не само величину личности Стефана Немање него и да би оставио поколењима поуку.

Сава је умро 14. јануара 1235. године у градићу Трново у Бугарској по повратку са духовног путовања или ходочашћа. На молбу Савине браће Савине мошти су пренете у манастир Милешева код Пријепоља. Турци су их пренели у Београд и спалили на Врачару, тамо где данас расте велелепно здање Храма Светог Саве. Турци су, дакле, веома добро знали ко је Свети Сава, шта он значи за српски народ, које су његове духовне поруке и поуке. Међутим ни вековна владавина Турака није угасила веру и љубав према највећем српском духовном сину. Његово име и лик остаће и до дана данашњег највећа светлост за свет и човека уопште и на тај начин поставиће темеље знања и истине.

Свети Сава је просвећивао српски народ у изворном смислу речи, не само својим делима него још више својим животом. Чини се да је ретко ком пристала реч „свети“ као њему, јер је целином свога бића уносио знање, мир, добротно деловање, напросто исијавао из себе ону врсту позитивне енергије која је производила позитивна дела. Свети Сава није био само први поета у Срба већ и први есејиста, први лекар, први правник у којима се налазе многи бисери мудрости речени на крајње једноставан начин, топло и с љубављу

Сава је иначе све чинио с љубављу, која га је просто запљускивала као изабраног човека и која се из њега попут звездица распростирала где год да је крочио. То је била његова унутрашња снага, али и дар божји, која се и данас осећа, слави и воли.