Доста је тешко данашње друштво сагледати у светлу Светосавља. Првенствено због тога што су престале да се, у довољној мери, цене вредности и принципи којима нас свети Сава учио и које су представљле основни смисао његовог рада. Оне интелектуалне и духовне драгоцености које је он истицао као срж напретка и духовног препорода сваког друштва занемарене су због негативних утицаја, нарочито у последње време. То су, првенствено, општа криза морала, истицање материјалних вредности, као и препуштање пороцима и, оно најгоре, занемаривање оног истински духовног и стваралачког у нама.

Као први српски просветитељ и духовни вођа српског народа настојао је да га што више повеже са просветитељством, истичући значај правих хришћанских драгоцености, штитећи тадашње друштво од свих слабости којима је тежило. Међутим, данас се може уочити мала, али значајна дистанцираност младих од цркве, немар према традицији и културној баштини. Све се мање цене образовани људи и мање се придаје значај култури. Млад човек одвојен од духовних и моралних вредности представља лак плен за све оно негативно што савремени живот носи. Стога је Србији неопходан нови културни и духовни препород, сличан ономе који је за нас извршио свети Сава. Неопходно нам је да схватимо да се праве вредности не налазе у материјалном, већ да се окренемо вери, духовном и културном преображају, јер ћемо у њему пронаћи прави смисао живота.

Не постоји народ који у својој историји нема неку личност, као вођу духовног и културног препорода. За нас је то свети Сава, који вековима живи у нама просвећујући нашу душу и тело, како не бисмо заборавили своје порекло, духовност и традицију православља.

Зар ћемо допустити да поверење које је он имао у српски народ ишчезне?! А колико је веровао у нас говоре нам следеће речи ...

...”А били смо најпре у недоумици! Исток је мислио да смо запад, а запад да смо исток, неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струје, па су викали: “Ми нисмо ни једна страна ни друга,” а неки да смо ми искључиво једна или друга! Ми смо Срби кажем ти, Иринеју, судбином предодређени да будемо исток на западу и запад на истоку и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога!”