Можемо ли једног човека назвати учитељем празноверја, оцем благим Господом добрим, пастиром, који вером напаса стадо му предато, највећим просветитељем и учитељем, учитељем кротости и премудрим бранитељем? Све то и још много више је Стефан Немања, Свети Симеон.

Човек који је имао Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав. Био је свима диван и страшан владар, и народу и другим владарима и господар господарима. Био је такав да му се нико други ни приближити није могао. Владао је пуних тридесет и седам година, милосрдан, велики наградитељ, а највише учитељ, који је утврдио и уразумио сва српска срца и српски народ учинио правоверним и хришћанским. Он је на прави начин творио српску државу. Србија тада још увек није била краљевина, али ја бих га назвала.” краљем сунца” за Србе и Србију. Сви тридесет и седам година Стефанове државотворности било је пролеће, само цветање, развој, мир, а наш народ је истински веровао, градио је праву моралност и био свети народ са светим владарем. Владар је својим примером показивао благоверност. Имао је велику љубав и смерност према монасима, штитио је и невернике, безнадежним је био нада, убогим заступник, онима без ичега хранитељ, наге је у дому своме одевао, слепим и глувим, и немим, и немоћним, и хромим мајка је био.Многе је манастире саздао: Светог оца Николе, Манастир св. Ђорђа, Свети манастир Богородице Доброчинитењке...Међутим, сву славу и част овог света Стефан је сматрао ништавним. Сва красота земаљског шивота за њега је била дим, јер је христова љубав у њему расла и разгоревала је српе његово, као и ум његов у који се уселио Христос и водио га. Свом народу он објашњава: “Пут кратак је којим течемо, дим је живот наш, пара, земља и прах:за мало јавља се, а ускоро нестаје. Јер , живот овај-то је сенка и сан, јер ни за што мете се сваки земаљски: када и сав свет стечемо, тада и у гроб уселићемо се, где су заједно цареви и убоги “ .Оно што би владарима за сва времена требало да буде завет и владајуће начело јесу речи Св. Симеона својим синовима:”Синови, мојих закона не заборављајте, а речи моје да чувају ваше срце, јер дужина живљења и година живота и света додаће се вама. А милостиња и вера да не остављају вас, привежите их за свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ће те благодат. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се. Блажен је човек који пронађе премудрост и смртник који види разум “. Он проповеда веру, мир, међусобно поштовање, толеранцију. Да љуби брат брата, јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби, а Бог је љубав.Зато ко љуби Бога и брата свога нека љуби. Симеонове речи су остале дубоко урезане у срцу његовог најмлађег сина Растка, Светог Саве. Отац му нежно рече:”Чедо моје слатко, утехо моје старости, сине, очи твоје право да гледају и веђе твоје да показују право. Праве путеве стварај твојим ногама и путеве своје исправљај. Не скрећи ни десно ни лево, јер десне путеве зна Бог, а развраћени су они који су слева. Не мешај се са безумнима. Заишти премудрости да да поживиш.Не укоревај зле да не омрзну тебе. Кори премудрога и заволеће те. Укажи премудром на кривицу и мудрији биће, а поуку праведнику, и наставиће да је прима”.Св. Сава никада није сметнуо с ума очеве речи, и на њима је градио свој целокупни духовни рад. Свети Симеон је умро примивши благодат за подвиге трудова својих. На небу му се указао господ Бог и он поручује људима:”Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по премногој владавини његовој”.

Највећи човек средњег века и у целој историји Срба до данас, Св. Сава, постарао се да убоги српски народ не оде странпутицом. На свим пољима на којима је деловао Св. Сава је био величанствен. Не може се исказати да ли је био бољи као теолог, или кап књижевник, или просветитељ и народни учитељ, или као организатор, беседник или пак духовни пастир. увек је био спреман да се потпуно жртвује за веру и свој народ. Он је дао нов правац верском,културном и политичком животу Срба. Као веом млад био је уверења да се у монаштву може најсигурније спасити душа. Био је срчан бранитељ вере, православља. српства и од византијског цара добија царске хрисовуље-повеље, основ за ницање најлепшег светогорског манастира-Хиландара. Његова браћа су брзо заборавила очеве речи. Власт се нашла пред сломом, али тада смо имали Св. Саву. Његов рад је алфа и омега у развоју вере,и културе и духовности српског народа. путовао је по земљи, држао проповеди, поучавао упућивао народ, залагао се за јединство цркве. Свети Сава је сваком послу прилазио с много љубави. Осећао је највећу љубав према Богу, затим према своме народу. Његов идеал је била љубав, а веровао је да љубав подиже, а мржња убија. Увек је био оптимиста, а оптимизам је одлика великих људи. Само оптимиста какав је био Св. Сава могао је да поднесе тако тешке муке и патње да би корисно служио Богу, православној цркви и српском народу. Он никада није посустао. Веровао је у вечност својих идеала, и на тешкоће се није обазирао.

Одлучност и самоодрицање су такође битне особине Св. Саве. Он је више волео српски народ и његову цркву него себе и свој положај. Због тога је човек као Св.Сава једини у историји српске политике, духовности и културе. Он је био човек велик и умом и карактером.Оно што је најбитније за људе који хоче да воде народ било у културном, политичком или духовном животу јесте да морају у свему служити за пример. Сава је заиста био такав. Ни један други човек се не би тако несебично стављао у службу српске цркве и народа. Све што је доживео, чуо, прочитао, све корисно и добро до чега је дошао делио је са народом. Српски културни живот је усмерио ка истоку, ка Византији. Уз помоћ Св. Саве Срби су створили и своју књижевност, уметност и законодавство.

Нова црква коју је Св. Сава створио била је “народна црква, јеванђељска и апостолска”. У тадашње време српски национализам није био ни узак, ни искључив. Срби тада нису желели да буду “ни рђави, ни добри господари над другим народима, над туђим огњиштима”. Народна држава је Св. Саву значила отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме сећи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Отуда је српски национализам, као стварност, најстарији у Европи. Наш, светосавски национализам је као ниједан, започет и остварен у тишини и радости стваран.

Св. Сава је најблиставије српско светло, највећи учитељ у свему, највећи мученик и светац и највећи човек за будућност. Он је овековечен у многим нашим песмама, причама, где говори с БОгом, с ђаволом, мири завађене, помаже, саветује. Он је наше највеће и најдрагоценије благо, јер без њега Срби не би били оно што су. Стога,

“Појте му Срби,
песму и утројте!”.