Хладно јануарско вече. Седим у топлој соби, а у моме малом градићу 30 испод нуле. Само ко мора излази из куће. Размишљам о свему. Самоћу ми прекраћује мој најбољи друг, књига. Она је за мене духовна храна која ми обогаћује знање и отвара нове видике. Листам и наилазим на странице посвећене Светом Сави. Замислим се. Ко је био Свети Сава? Пошто много волим да читам из књига сам много научио о Светом Сави. И кад би се питала моја маленкост, ја би међу најугледније Србе на првом месту ставио Светог Саву. Свети Сава је стуб српске цркве и духовности. Живот Светог Саве лагано мили кроз векове и данашњицу. Ушао је у душу сваког човека који поседује душу. Сва Савина дела и успони уткани су у његов живот. Спреман и храбар он је сигурним кораком савлађивао све препреке. Народ га је сматрао свецем и захваљивао Богу што га је створио. Неприкосновеног и недостижног, првог српског учитеља. Опчињен књигом, љубитељ слова и речи живео је у свом свету. Чудном, препуном сазнања, обогаћен мислима какве само архиепископ и просветитељ може да створи.

На први поглед обичан човек. Доброчинитељ у скромној одори. Чудесни свет стварних бића опчинио је младог принца, да изабере пут за свој народ. Пут Светосавља,како не би изостајао за другима.

Благост у опхођењу међу људима чинила су да Свети Сава и остварује свој мисионарски и просветитељски рад. У Савином срцу било је места за сваког честитог човека. Без страха и сумљи ишао је путевима живота. Сава је честа путовања доживљавао као хуману мисију. Сваки дан доживљавао је као празник. А када се празнује,човек се радује. Сиромашни народ тражио је у њему излаз као кључ за разрешење за његову безизлазност. И налази у Светом Сави спаситеља. С вером у себе и у народ,саградио је задужбину своју и свога оца. Манастир Хиландар, просветљену колевку српске духовности. Колевку мира, слоге и живота, Светог Саве родоначелника цркве, писмености и науке.

Од Бога створен, Богу и дат, 1235. год.Сава је кренуо на вечни починак. Колико је српски народ осиромашио тада. Изгубио је најумнију српску главу. Јер Сава је живео и сада живи,а његов народ ће уздигнута чела ићи напред. Његовим путем који је давно трасиран,а то је пут Светосавља. Са великом захвалношћу народ му се скромно одужује подизањем храма на Врачару у Београду где је некада ветар разнео најсветији пепео од његових спаљених моштију.

Свети Сава је наш духовни узор и као човек и као књижевник. Трудићемо се да гледамо кроз његов прозор на своме путу, прозор Светосавља.