Историја српске државе и цркве почиње радом и добија физиономију делом светог Саве, који је употпунио оно чему је темеље поставио његов отац, Стефан Немања, који је после три деценије плодотворне врховне власти у земљи, владарску позицију заменио монашком ризом. Познати српски историчар Владимир Ћоровић константовао је, да није било ове две личности, оца и сина, расцепкане српске државе би се гложиле и сатирале до истребљења. Благодарећи енергичној вољи Немањиној, а захваљујући перманентном Савином раду на више поља, остварен је вишевековни циљ српског народа – утрт је пут српској држави и цркви. Дакле, оба одлучујућа чиниоца једног православног народа настала су из подвига оца и сина, два свеца и светилника српске историје.

Стефан Немања, вршио је дужност српског жупана,у периоду од 1168., а по некима и 1166. до 1196. године, у којима је поставио темеље владарске идеологије Србије.

Владар малене државице, која још стварно није имала међународно признање, храбро је ратовао против Византије, и тиме наставио завет предака, српских жупана, за самосталност земље. У сукобима са Византијом, српски жупан се налазио у најразноврснијим позицијама. Када је Византија 1171. године одбила напад антивизантијске коалиције Немања је био заробљен и спроведен у Цариград, где је по изворима држањем и појавом пленио пажњу савременика.

И овај пут божјом помоћу, као и када су га браћа по крви, Страцимир и Мирослав затворила, ослободио се заточеништва и вратио у отаџбину. Након повратка у земљу чекао је промену на спољно политичком плану, а истовремено је вршио унутрашњи преображај земље на свим пољима. У Византији се, смрћу цара Манојла I Комнена, завршава епоха у којој су били чврсти темељни оквири, и у овој земљи, на коју су Јужни и Источни Словени, вековима са усхићењем гледали почиње да преовладава анархија, која је муњевитом брзином резултирала да држава поклекне пред крсташким народима 1204. године.

Византија није имала снаге да има примат, а то користе балкански народи, од којих први напада ову средњевековну велесилу угарски краљ Бела III. Овој акцији се прикључио Немања, а резултат је освајање Ниша и околних крајева до Сердике (Софије). Немањину борбу његов син и наследник, велики жупан, а од 1217. године и Првовенчани српски краљ Стефан, описује као “борбу за дједовину” и одбија приговоре о узурпаторским и насилничким намерама оца. Борбе су окончане 1185. године, а као очигледан успех, било је подизање једне од владарских резиденција, у новоосвојеном подручју, у Котору.

У истом периоду велики жупан ратује са браћом са Дубровником и Корчулом, али без већег успеха.

У последњој деценији Немањине владавине, српска држава обухвата простор од средњег Поморавља до обале Јадранског мора. Ова територија била је од изузетног стратешког значаја, јер је Србија овладала делом најважнијег међународног пута, који спаја Средњу Европу са Блиским истоком, што је имало за последицу Немањину сарадњу са великим државама, Византијом и Немачком.

Немања је погледе о државотворности најпрецизније изразио повељом за манастир Хиландар из 1198. године. Он је видео уједињену српску државу као равноправног члана хришћанске заједнице народа. Место јој је одредио сходно византијским царским нормама, у хијерархији држава, на врху са царством Ромеја, али и са Угарском краљевином на истој лествици. Политичка филозофија родоначелника светородне династије Немањића одише дубином и ширином схватања, које су одређене улогом и снагом државе у тадашњем времену.

Владавину Стефана Немање, поред политичког и културног развоја Србије, обележило је интензивно оснивање манастира и упоредо са тим процват монаштва. Главни покретач овом богољубивом подухвату, била је побожност, односно “Христова љубав”. Верско осећање које је карактеристично за средњи век и за актере тог доба је страх од Страшног Суда. Брига средњевековног човека била је посвећена како да спасе душу, као најдрагоценији и једини непропадљиви дар од Бога човеку. Једно од најпоузданијих средстава било је подизање цркава и манастира. Сем побожности било је још мотива, који су били од мањег одлучујућег значаја. Један од њих био је религиозно – политичке природе, да се народ путем оцрковљења одржи у вери и на тај начин сачува национални идентитет. Даље, манастири су подизани, јер су били намењени владарима за гробнице. Владари из ове, а и потоњих династија вршили су на овом делу акцију здравог и динамичког стваралаштва, јер где год су се границе земље шириле захваљивали су Богу подизањем места где ће се величати Света Тројица.

Било каквим људским језиком немерљив је обим Немањине духовности, што и посведочава српски народни епос.

Немања је извео нову орјентацију српске државне политике и свом дубином христочежњиве личности погрузио се у православље. Решио је у то време акутно верско питање, искоренио је богомилску јерес и усмерио се ка чистој, изворној византијској ортодоксији. Немањина оданост православљу била је искрена и дубока, а подршка православној цркви испољена још док је био удеони кнез. Верски толерантан и према католицима, на шта је делимично био руковођен политиком, поготово што је у приморским градовима живео већи број католика.

Епоху градитељства означило је подизање женског манастира Богородице код данашње Куршумлије, који је поверио на управу супрузи Ани, која је у њему проводила последње дане земаљског живота као монахиња Анастасија. По писању биографа и сина, краља Стефана “не могући уставити срца свога, распаљиван Христовом љубављу, зида на усти реке Бањске манастир Светога Николе”.

На почетку самосталне владавине испунио је савет дат великомученику Георгију, да би се избавио из заточеништва, и у Расу подигао је 1171. године Ђурђеве Ступове, који су крајем 17. века срушени и данас чекају ново васпостављање.

На месту где је властела ишла у лов, Немања је подигао манастир посвећен Богородици, свима познатији под именом Студеница. Временом ће манастир стећи углед, не толико због архитектонске лепоте која је не сумњива, колико због тога што ће постати вечно пребивалиште највећег српског државника, светитеља и родоначелника династије – Светог Симеона. Велику дарежљивост српског владара и широку руку осетиле су најпознатије хришћанске светиње по: Палестини, Цариграду, Солуну и Светој Гори.

Христос је дошао међу Србе уселивши се у личности светитеља Саве и Симеона. Оно што су старозаветни пророци за Израиљ, то су Сава и Симеон за православну Србију. Лик Симеонов најбоље се оцртава у његовом житију, које је написао Сава. Он га описује као “учитељ превоверја и благонаравија, служитељ ништима, светионик васељени и смислодавац у мудрости”. Речју смислодавац открива се пресудна улога Немањине личности, у обликовању народног живота, у сваком сегменту. Он је смислодавац, јер даје смисао живота нашем народу, а то показује осујетивши латинизацију Србије и повезавши народ са Мајком Црквом од Истока.

Најважнија порука изражен је у задужбинама Немање – Симеона, а она гласи да треба градити своју изворну културу на основу изворног хришћанства.

Српску државну идеју створио је физички отац, а интелектуално уобличио син. Растко, коме је рођењем као трећем по реду сину, била намењена улога удеоног кнеза и партиципирања у световној власти, одлучио се да свој живот посвети Богу. Побегавши од куће, одлази на Свету Гору, која је већ у 9. веку хрисовуљама царева Василија и Лава, претворена у слободну, неприкосновену и самоуправну монашку територију, на којој није било места за жене, чак и за монахиње.

Растко се замонашио у време пунолетства 1192. године у грчком манастиру Ватопед и добио име Сава. Боравећи овде, трудио се да предњачи у монашким врлинама, тако да по Доментијану напредоваше у “свим службама, работајући са великим смирењем дан и ноћ немалаксавајући, дању у работању са братијом, а ноћу стојећи пред Богом у светим молитвама”. Уз све напоре које је чинио, радио је и на личном теолошком образовању, па је у том циљу овладао грчким језиком, који ће имати вишеструк значај, јер ће га користити у свим дипломатским мисијама.

Замонашени српски жупан, подстакнут родитељском љубављу одлучује да се у монашком подвигу придружи сину Сави. Сусрет између два монаха, оца и сина, десио се 1197. године, и био је више него дирљив, јер су се последњи пут видели пре пет година.

Одморивши се од далеког пута, њих двојица, крећу на ходочашће, по овој, по предању, од Богородице благословеној земљи. Дарујући необично велике прилоге, српски монаси 1197. године постају “други ктитори”: Ватопеда, Лавре Светог Атанасија, Ивирона и Богородичине Цркве у Кареји. Током путовања велики српски државник и његов син, желели су да релизују идеју о подизању манастира, у којем ће пребивати како они лично, тако и монаси који из Србије дођу на Свету Гору. Намера је била јасна, али је њена конкретизација била условљена сложеним пословима, који су се тицали разрешавања имовинско – правних односа, па до обезбеђивања великих материјалних средстава намењених за подизање и издржавање таквог комплекса. Приликом остваривања замисли, отац и син, делују промишљено брзо и одлучно. Сава путује у Цариград где је изнео захтев цару Алексију III Анђелу. Цар је на Савин захтев афирмативно одговорио и издао златопечатни сигилиј, тј. царску наредбу, по којој се опустели манастирчић Хиландар изузима од власти прота и потчињава Ватопеду. Оба Савина биографа, Доментијан и Теодосије, забележили су да је он ову мисију успешно свршио и да се у њој види јасан проблесак српског патриотизма. Вративши се из Цариграда са добијеним територијалним проширењем, Сава се обратио игуману Ватопеду са молбом да му преда “једно запустело месташце, да створим ћелијицу у име моје, да који дођу од земље отачаства мога, да имају свој си дом”. Игуман му није изашао у сусрет, па се Сава обратио светогорском проту, који је стао на становиште да Симеон и Сава треба да оснују свој манастир, и обећао им подршку код византијског цара.

Цар Алексије је прихватио молбу прота и Немањића, и јуна 1198. године издао је хрисовољу (златопечатно слово), којом је Хиландар са местима у ближој околини ставио под власт и управу монаха Симеона и Саве. Уз велика новчана средства намењена за набавку грађевинског материјала, јер је манастир био у рушевинама, и за плате најамљене радне снаге, радови су окончани у рекордном року, и у лето 1199. године усељавају се ктитори, Симеон и Сава, и отпочиње формирање монашког братства.

Монах Симеон није имао среће да служи Богу у задужбини, и зашавши дубоко у девету деценију живота, упокојио се у припрати хиландарске цркве, 13. фебруара 1200. године, уз последње речи: “Хвалите Бога у светињи Његовој”.

После светих родоначелника Симеона и Саве, у овом манастиру су духовно сазревали и стасавали од Бога даровани народу најдаровитији и најеминентнији културни посленици. Хиландар унутар Свете Горе извориште је и жива река одакле је у српске земље и на читав Балкан и даље до Влашке, Молдавије и Русије долазило аутентично православље у: вери, духовном животу, светитељству, подвижништву, писмености, просвети, грађевинарству, сликарству и свеукупној духовности. Хиландар онакав каквим су га утемељили отац и син, у свести народа доживљаван је као средиште православног бића и битовања. И док су Срби живели вековима разједињени на широком простору у Карловачкој Митрополији и српским крајинама, током 18. и 19. века, присуство Хиландара и уопште Свете Горе, било је снажно, а историјска улога овог места допринела је оживљавању свести о српској државотворности. Није узалуд писао аутор “Хиландарског типика”, свети Сава за Хиландар следећу констатацију: “Ниједно место на земљи не може се са овим упоредити”. А срж овог места како је истакао сам, ктитор јесу: вера, побожност, љубав, молитва, слога и јединство.

За Савино духовно изграђивање значајан је боравак у испосници у Кареји, која је била намењена двојици или тројици монаха спремних на највећа одрицања и на најстрожији режим који се састојао у молчанију (ћутању), најстрожијем посту и молитвама. Саво у више махова проводи овде и на тај начин његов животни пут подудара се са највећим светим Оцима и Учитељима Цркве.

До почетка 13. века Сава је остварио необично велика дела, али поред тога није стекао ниједно достојанство у монашкој хијерархији. Разлог су били меродавни црквени канони који су постављали услов да се за јеромонаха тражила зрелост од тридесет година живота. Када је Сава испунио канонске прописе, митрополит Солуна Константин са три епископа произвео је 1203. године (1204. године) Саву за архимандрита. Брзина којом су стицана достојанства сведоче о непобитним Савиним способностима.

Најстарији Немањин син Вукан незадовољан одлуком оца да власт препусти средњем сину, ступа у савез са римокатоличком Угарском и са папом Инокентијем, уз чију помоћ привремено узурпира власт у земљи. Стефан ступа у савез са Бугарском и 1203. године осваја власт у Србији. Последице грађанског рата биле су немерљиве, а стање је погоршала глад која је довела до огромног проређивања становништва. Потресно стање земље живим бојма описао је Стефан у писму Сави и преклиње га да са Симеоновим телом дође у Србију, у вери да ће се повратити благослов на земљу. Сава испуњава молбу брата и 1207. године са Немањиним телом долази у Србију, свечано дочекан од народа, и полаже га у Студеницу, где је током литургије, пред очевидцима почело да точи свето миро, које према веровању Цркве има исцелитељску моћ.

Сава намерава да се врати у Хиландар, али на молбу брата остаје у земљи и помаже му у политичким пословима, нарочито у дипломатским мисијама, у периоду 1212. – 1216. године. Као светогорски монах са достојанством архимандрита од 1207. до 1217. године, настоји да организује монашки живот у Србији и да пренесе сваки узор Свете Горе у своје отачаство. У овом раздобљу он посвећује велику пажњу градњи нових цркава, инсистирајући да ако нема грађевинског материјала да се цркве подижу чак и од дрвета, кога је било у изобиљу. Основно гесло Савине црквене политике било је продубљивање хришћанства и христијанизација српског народа.

Као светогорски монах, свом снагом погружен у православље, Сава, се успротивио геополитичком скретању српског владара и брата, Стефана, који се ради испуњавања политичких амбиција приближио Западу и римској црквеној организацији, тражећи од ње заштиту. Највероватније је то био разлог Савиног одласка на Свету Гору 1217. године.

По предању, због Савиног напуштања Србије и Стефановог геополитичког и верског скретања ка Западу, мошти светог Симеона престале су да точе миро, што је протумачено да је Немања, као небески заштитник напустио свој народ. Расположење у народу било је такво да је Стефан био приморан да успостави сарадњу са братом и да га моли да се врати у отаџбину.

Највећи успех на црквеном плану Сава је постигао добијањем аутокефалности за српску цркву у Никеји 1219. године када је и он лично хиротонисан за првог српског архиепископа на празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Овај догађај је од огромног историјског значаја за даљу судбину српског народа и српске државе. Тога су свесни тадашњи представници духовне елите, који добијену аутокефалност изједначују са добијањем краљевског венца. Доментијан пише да је са стицањем краљевске круне српска држава, односно отачаство, постало самодражавно, а са добијањем аутокефалности самоосвећено. У средњевековном поимању самодржавност и самоосвећеност стављани су у исту раван. Од тог времена постоје два подједнако важначиниоца, политички, који временом може нестати и црквени за који временско ограничење не постоји.

Пре него што се из Никеје вратио у Србију, посетио је Свету Гору и Солун, где је обавио део важних припрема за организовање аутокефалне цркве, који се састојао у избору кадра за положаје више јерархије и раду на богослужбеним књигама. Као најважнији плод је Крмчија (Номоканон), које је настало превођењем грчких правних зборника. Радила га је читава комисија под Савиним руководством. Захваљујући широкој примени овог дела Србија се после његовог увођења у употребу може сматрати правном државом.

Када је дошао у Србију Сава је у складу са канонима, српску цркву поделио по географским целинама.

Особита пажња обраћена је на крајеве који су били верски заостали и који су били под утицајем римокатоличке пропеганде. Сава усмерава пажњу и на национални карактер наше цркве, што се види на примеру призренске епархије, јер је епископа Грка приморао да поднесе оставку и на његово место поставио епископа Србина. Поред већ постојеће три епархије, Сава оснива у унутрашњости земље још седам епархија. сва епископска средишта постављена су у манастирима, местима молитве и поста, која су просторно и геополитички опредељивала српску нацију. Још је значајно да је Сава настојао да епископска средишта буду смештена по местима са живим саобраћајем, да буду што лакше доступна верницима а и да епископи могу што успешније и лакше да врше апостолску мисију. Свети Сава је основао три епископије на приморју: на Превлаци код Тивта, у Стону на Пељешцу и у Будимљу, а лично као мисионар долази на ове просторе, што сведоче локалитети широм Црне Горе који носе имена по светом Сави.

Свети Сава одржавао је пријатељске односе са католицима уопште, као и са домаћим католицима. Познато је да је Сава одседао у Цариградском манастиру Богородице чак и када су их држали католички монаси. Светог Саву радо су примали источни патријарси, чак га је и египатски султан примио у аудијенцију. Сава у приморју није забрњивао деловање католичком свештенству међу својим верницима, једино је ограничавао њихову мисионарску делатност међу припадницима православне вероисповести.

Сава је једино био одлучан и строг према јеретицима, богумилима и према паганском сујеверју.

Архиепископ Сава 1229. године привремено напушта Србију и одлази у Палестину да би се поклонио светим местима, успоставио везе са најзначајнијим центрима павославља и ојачао углед српске православне цркве. Посетио је Јерусалим, Никеју, Свету Гору, Солун и вратио се у Србију.

На сабору у Жичи 1233. године добровољно се одрекао архиепископског положаја и креће на далеки пут са кога се није вратио. Поново је посетио света места, а крајње одредиште било је бугарска престоница Трново, где су га примили са највећим почастима цар и патријарх, Јован II Асен и Јоаким.

Исцрпљен непрестаним подвизима разболео се и у ноћи 13-ог на 14. јануар 1236. године, након примања свете тајне причешћа, уз речи: “Слава Богу ради свега”, завршио овоземаљски живот на двору бугарског цара у Трнову. Идуће године, српски краљ и Савин синовац, Владислав преноси часне мошти Савине у манастир Милешеву (1237. године).

Савини биографи, Доментијан и Теодосије објашњавају тајну Савиног богословља онако исто као што богослужбени текстови Православне Цркве објашњавају тајну богословља светог апостола Јована Богослова следећим речима: “Пошто је био испуњен Христовом љубављу, испуњен је био и богословљем”, каже се у служби светом Јовану, за 26. септембар.

У својим подвизима богослављења, богослужења и богоопштења Сава је “орган Духа, богогласна пјевница, харфа, Светим Духом назнаменована”.... Таквим подвижништвом Сава је постао “вјерни Тројичин поклоник” како пише биограф Теодосије. Сава постаје извор богословља за српски народ. Дошавши у Србију, по сведочанству биографа ”Сава не престајаше учити дан и ноћ, све утврђујући у страху Божијем, обрасце врлина сам собом показујући, изабирајући најбоље богоразумије и све руководећи ка богољубљу”. Све ово апостолско – светоотачко богословље светога Саве почивало је на његовом благодатном подвижништву чисте делатне вере и живе љубави према Христу, као извору истинског црквеног богословља.

Савино, а са њим и целокупно српско богословље није се ограничавало само на молитвено – аскетске подвиге, него је и садржавало и конкретан богословски подвиг учења о Христовој вери. Разлог томе је што се Сава теолошки образовао на светоотачким богословским делима, и у грчком оригиналу, и у преводима на словенски језик. Најупечатљивији доказ ове тврдње је чувена Савина ”Беседа о правој вери” која је изговорена на државном сабору, у Жичи, на Спасовдан 1221. године. У овом тексту Сава надахнуто даје кратак садржај светоотачког богословског наслеђа, тј. догматско исповедање целокупне тријадолошке и христолошке тајне. Најважнија порука у овој беседи садржана је у следећој реченици: “Стога вас браћо и чеда, као прво молим да положивши сву наду своју у Бога, држимо се пре свега праве вере Његове”. Дакле, православље је најважније начело живота, за сваког човека.

Сваки рад Савин, био је намењен потребама цркве па тако и књижевни. Највећи део његових списа посвећен је организацији манастира. То су познати Типици. Најстарији по времену настанка је Типик карејски, написан 1199. године, за испосницу у Кареји, у којој је Сава више пута боравио. Други по реду је Типик хиландарски, написан 1200. године, који представља збирку моралних прописа, и где свугде провејава пишчева молба да се монаси у свим активностима руководе љубављу и општим добром. Најмлађи по постанку је Типик студенички, написан 1207. године.

Такође је сачувано писмо упућено студеничком игуману Спиридону, које датира из 1234. године и које је написао Сава током боравка у Јерусалиму, приликом другог по реду поклоничког путовања. Писмо је писано у побожном и срдачном духу, и у њему се помиње да се Сава већ разболео.

Најважнији Савин спис је “Житије светог Симеона”, које није самостално дело, већ увод у Типик студенички, које је написано са циљем да се монасима у манастиру пружи очигледан пример и узор како треба да живе. Највећи акценат стављен је на монашки део Симеоновог живота, док је део живота Немањиног као великог жупана, неупоредиво мање обрађен. Историјских података има мало, али су они тачни. Има и хронологије, које остале биографије овог периода немају. Причање је трезвено, просто, неоптерећено празним фазама и цитатима. Нарочитом лепотом се истичу описи: смрти светог Симеона, пејсажа Свете Горе, последњег суда и размишљања о животу. Поред тога написао је и “Службу светом Симеону”, која је писана у духу служби светитељима православне цркве.

Долазећи у додир са монасима, скоро свих словенских народа православне вере, на Светој Гори, Сава је уочио:

1. разлику у изговору гласова старословенских речи
2. велико правописно шаренило још потпуно не развијеног правописа словенских националних рецензија, између

Из Савиних дела јасно се назиру трагови његовог рада на процесу унификације језика, што је од изузетног значаја јер ако он не дође до овог процеса, као последица се јавља сепаратизам, а временом под повољним историјским околностима, долази до коначног подвајања и стварања нових народа. Савина реформа на језику, доживеће кулминацију на прелазу 13-тог у 14-ти век.

Са појавом великог српског државника Стефана немање, који је изузев Босне, окупио све српске земље у једну државу, чија су дела за цркву савременицима била видљива, а који је окончао политичку каријеру као обичан хиландарски монах, били су испуњени услови да се једна личност код свих Срба прогласи за светитеља и да његов култ буде прихваћен у свим српским земљама. Наговештај канонизације Симеона Немање види се у:

1. начину на који је Сава описао смрт свог родитеља
2. у начину свечане Симеонове сахране

Пре него што је кренуо у Србију, Сава је отворио очев гроб, где је по његовом сведочанству нашао “тело Симеоново часно цело и неповређено”. Ово је био најбољи доказ да су у питању мошти једног светитеља. Затим је у Студеницу, 1207. године, уследила транслација моштију, као обавезан чин у канонизацији. На гробу светог Симеона почела су да се догађају чуда, најпре точењем светог мира, а потом и чуда повезана са тадашњим политичким животом Србије. Свака политичка криза, која је изгледала непремостива и погубна за земљу, сплетом неочекиваних околности решавана је на најповољнији начин за Србију, што је протумачено да Симеон светац на небу штити своје отачаство. Кроз канонизацију светог Симеона и ширењем његовог култа, у српску државност уткан је нов и значајан елемент, који ће полако и темељно бити укомпонован у етничку свест српског народа.

Култ светог Саве још дубље је и брже продро у народ. Народ се током три века, 1237. – 1594. године окупљао на његовом гробу у манастиру Милешеви тражећи снагу да издржи у борби са невољама које су га сналазиле кроз историју. Његов култ је толико био јак да је један од највећих владара Босне, Твртко I Котроманић (1353. – 1391.), одлучио да се 1377. године крунише на Савином гробу за краља Србије и Босне. Култ светог Саве био је разлог што хумски војвода, Стјепан Вукчић Косача, 1448. године узима титулу “херцег од светог Саве”, указујући тиме на значај манастира Милешева у коме су се налазиле мошти светог Саве.

Сви владари из династије Немањића у својим повељама задужбинама истичу култ светитеља Саве и Симеона. Култ је пренесен у 15. век, па тако деспот Стефан Лазаревић, 1405. године изражава жељу да “Бог смири и утеши Србе утехом неускудном и заступањем преподобних отаца наших Симеона и Саве”.

Нарочито су распрострањене фреске два светитеља, са којих су научници ишчитавали бројне њихове особине. Култ ових светитеља осим код православних био је развијен код римокатолика и муслимана, што сведоче страни путописци 14. и 15. века. Чак је млетачки посланик Рамберти посетио Милешеву, 1534. године и са чуђењем констатовао да Турци и Јевреји дају већу милостињу него хришћани.

У 16. веку, у време устанка против Турака, устаници у Банату носили су на својим заставама лик светог Саве, што је симболизовало борбу за обнову Немањићке државе. Због тога је дошла одмазда Турака, који наредбом Синан-паше, спаљују Савино тело на Врачару, у Београду, маја 1594. године. Међутим, за народ он није изгорео, већ се подигао на небо одакле ће посредовати пред Богом за Србе и помагати им.

Светог Саву су поштовали као светитеља и римокатолици. Као светитеља сматрају га Андрија Качић-Миошић и Сплићањин Каванин.

Култ светог Саве добио је своју законску потврду обавезним празновањем, који је завео кнез Милош Обреновић, 1823. године, а законом из 1841. године дан светог Саве је обавезна школска слава.

Већ у 15. и 16. веку, култ оба светитеља развијен је и ван граница српских земаља, па тако су отац и син поштовани у: Влашкој, Молдавији, Русији, Румунији, Венецији и Грчкој.

Током 19. и 20. века дошло је до процеса одпадништва од светог Саве и Симеона и уопште светосавског завета, што се најбоље види кроз три историјске тачке:

1. прихватање да се у краљевини СХС, у периоду 1918. – 1941. године поред светог Саве, као школска слава напоредо стоји и прославља католички бискуп Штросмајер
2. избацивање слике Уроша Предића “Свети Сава са децом” из свечане сале Универзитета у Београду, две године по комунистичкој окупацији Србије, у октобру 1944. године
3. у беседи архимандрита Јустина Поповића, коју је одржао пред готово празном црквом манастира Ћелије, на Савиндан 1966. године, где је између осталог рекао: “Нема светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа бога нема, ако светог Саве нема?”

Светозар Марковић одлучно одбија да у свом делу “Србија на истоку”, корене српских патријархалних обичаја и моралних норми, пронађе у свему ономе чему је утемељивач свети Сава. Историчар књижевности, Јован Скерлић, потпуно избацује средњевековну књижевност и светог Саву из културне историје Срба.

Током 20.века јавља се мноштво секуларизованих зборника и монографија, ова два светитеља, нудећи нам информације о њима, задржавајући њихове личности једино у средњем веку, при том не допуштајући данашњим Србима да открију епохална дела ова два светилника српске историје.

У оквирима српске државе, архиепископ Сава је развио живу мисионарску делатност са циљем да учврсти православље. Као резултат рада, Срби постају потпуно христијанизовани и одани православљу, што констатују и средњевековни писци следећим констатацијама: “савршени народ”,”изабрани народ”,”други Израиљ” и ”нови Израиљ”. Стварање изабраног народа догодило се по вољи Божијој, али је она реализована упорним Савиним деловањем, због чега је назван “вожд отачаства на благоверје”, што је било највеће признање које се могло изрећи на народном језику.

Стефан Немања је за свог живота оставио дубок траг у политичко – верском животу Срба. Његове заслуге за државу и цркву биле су видљиве. Млади хришћански народи међу њима и Срби, нису имали прилике да из своје средине дају апостоле, мученике и црквене оце у доба када се хришћанство укорењивало. Њихова улога у крилу хришћанске цркве била је знатно скромнија у поређењу са политичком улогом. Због тога они настоје да стекну светитеље из своје средине, да би се у сваком поледу изједначили са староседиоцима и да би имали своје заштитнике на небу. Култу светог Симеона придружио се и култ светог Саве, па су они у књижевности и уметности приказивани као нераскидиви богоносни пар. Према схватању, они, појединачно и заједно штите српски народ, цркву, владара и државу. Они су постали битни чиниоци у етничкој свести, из које нису нестали све до најновијег времена, и поред периода који су настојали да умање њихову улогу и значај.

У чему је истинска бесмртност светог Саве и светог Симеона? У Господу Исусу Христу, свесавршеном Богочовеку. Њих двојица су сваком људском бићу показали како се из себе на опитан начин може изградити христолико биће, које живи животом по Јеванђељу.