„Историја личности неизмерно је сложенија и замршенија од историје догађаја. Догађаји су обично резултанта стваралачких сила личности, које су скоро увек невидљиве. Човек је видљив, али су невидљиве оне духовне силе које делују из његаи њиме.“

Живот се увек прелива изнад свих људских речи и појмова. Понешто од живота уђе у људске појмове и речи, али већи део остане покривен и сакривен неком бескрајном тајанственошћу – божанском. И разум људски схвати нешто од живота, док многе бескрајности живота остају изнад разума људског, неухватљиве и несхватљиве за њега. Неке остану забележене у историји, а неке, оне друге, постану саставни део мита о личности, коју је народ из безмерне захвалмости подигао на највиши пиједестал и окитио га чудесним својствима, каквима теј исти народ уме да овенча само своје изузетне и свевременске личности.

Први српски средњевековни писац, с којим српска књижевност за нас уистину и почиње, архиепископ Сава, који носи кроз историју светитељско име, име Свети Сава, није гледао на писање као на први, ни једини позив у животу. Он је оснивао манастире, градио цркве и конаке, организовао монашка братства, водио преговоре са владарима, управљао архиепископијом. Он је био, не само српски књижевник, већ и великодостојник цркве.

Сава је спојио неспојиво – небо и земљу, дух и тело, мир и немир, исказујући тиме своје искуство, да пуну меру људскости, човек достиже, поравнањем духовних тежњи за надвременим са захтевима ововременог живота, складом општег и личног, једнакошћу појединца са тлом које га је изнедрило.

Сава је манастиром Хиландаром утемељио основе наше средњевековне културе. Далеко од тога да буде само јединствени пренос византизма, та култураима, баш од његовог времена, своје словенске и српске средњевековне књижевности, која је и кроз остале векове у нашој просвећености оставила дубоког трага.

Од њега и његовог живота почиње једна велика, наша епоха културе, која се назива немањићком, али која би се могла звати и светосавском. Сава је дао пример великог живота, посвећеног духовним вредностима. Он је створио сталеж, који је непролазно носио светлост државе и народа, балканском скромношћу и трпељивошћу која је неисцрпна. У историји скоро нема примера сличног мистичном веровању и оданости једног народа, кроз столећа, тако узвишеној сени мучне прошлости. Или како је рекао апостол Павле „Сећајте се својих старешина који вам приповедаше реч Божју гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову“ . За све нас он је био и остао узвишени узор и углед како ми треба да верујемо.

И по закону вероватноће у коме се ослањамо на минуле векове, закорачивши увелико у двадесет и први, на разгранатој лози Симеоновој, негује се још један грозд, пред којим је отворен бескрај у пуноћи вечности. Траје Свети Сава и трајаће у нашој историји, уливајући у њу благодетне струје своје духовности и светитељства. Светосавље је ентелехија, крајњи пут, животворни принцип... Сила наше душе, историја нашег народа, божанство нашег човека. Оно је душа наше вере, срце традиције, живот нашег постојања. Напустимо ли „светилника отачаства свога“, ми ћемо напустити нашу веру и оно што нас чини хришћанимја, нашу бесмртност и оно што нас чини великим, нашу историју и оно што нас чини вечним.