Понекад ми у снове дођу Растко и Немања. Растко, смирен и бесмртан, у архијерејској одежди а Немања поносит, у порфирном огртачу са скиптаром у десној и копљем у левој руци. Посматрам их са страхопоштовањем векова али их се не плашим. Осећам се сигурним у њиховом присуству, јер је Немањин мач оштрији од канџи сујете, а Расткова мисао успомена на њихову жртву у прошлим временима остаје заувек.

Расткове речи су пребродиле векове. И у једном и у другом смеру. Прохујале су поред краљевих двора којих више нема, настаниле се у перу монаха преписивана. На крају се сплеле у златне косе једне Српкиње и ту остале да зимују. Буне и ратове су посматрале с небеских висина, јер се одозго јасније види поље. Понекад се спусте доле да укрсте мачеве са отровним Мухамедовим речима. Крвариле су и трпеле највеће болове, али су поново устајале. Уз небеске лествице успињу се непрестано, али напослетку стигну до Јагњетовог престола. У Гетсиманском врту су бделе поред Краља, иако нису биле ни рођене. У Његовим мислима су одувек постојале.

Немањино дело мирише на фино клесани манастирски камен. Његове молитве су родиле нашу слободу и крстиле нас именом Божјег народа. Док га је силни цар Манојло спроводио цариградским улицама као роба, знао је тај највећи словенски вођа да че се из његових суза и крви његових следбеника издићи моћна тврђава српске државности. У Ђурђевим ступовима се и данас могу чути, само у предвечерје, кораци Ненањини преко пустог хаоса, како одјекују кроз столећа и како нам шапућу завет витештва и вечне истине. Привид је стваран и речи Немањине су јасне и разговетне, као да су тек изговорене. Речи животворне, христолике,од љубави изаткане.

Расткове мисли одишу сумраком распећа и јутром васксења Господњег. Оне су бесмртне и са њихових извора пијемо воде на размеђу миленијума. Њихово крзно одевамо када мраз стегне и сунце се не појави. Пепео са Врачара пребива у сваком од нас као најскривенија тајна и као најсветлија исповест вере.

Ветар са Свете Горе је оштар и плаховит, растерује зле духе са српских друмова већ седам векова.

Ко пажљиво ослушкује хиландарска звона, сигурно ће чути Савине и Симеонове молитве пред престолом Творца. Без њих бисмо одавно нестали у прашини каменитих беспућа.

Крст је њихов овенчан безвременом славом и милост Божја на њему је заувек.