У укупној историји српског народа и српске културе било је много сиромашних и богатих, простих и учених, па ипак најпознатији и најученији међу њима Св. Сава, први српски архиепископ и учитељ духовне историје Срба и његов отац Стеван Немања – Св. Симеон.

Свети Сава је као млад напустио власт ибогатство и све што они нуде младости , замонашио се и цео свој живот посветио Богу, служењу, добру својих ближњих, а тиме и спасењу своје душе. Његов отац, Стеван Немања провео је цео свој живот као жупан борећи се за добро ближњих и слободу свога народа, да би своје последње дане потпуно посветио Богу и заједно са сином, монахом Савом, положио темеље српског монаштва на Светој Гори. Свети Сава је био и остао једна од најомиљенијих личности у свести и сећању српског народа. Његова популарност је прерасла у култ, а затим у легенду. У народним мотворинама он је једном калуђер, други пут просјак или чобанин, а понекад мудри старац или лекар... Сава је поступао час као свемоћни светитељ кажњавајући грешнике и насилнике, час као пријатељ који саветује и помаже. Свети Сава је целог живота радио и зидао. Заједно са својим оцем Св. Симеоном зидао је цркве и манастире, зидао је школе и народни дух. Целог живота служио је Богу, цркви и народу. Српској цркви дао је прве и основне законе. Дао је дух и одредио правац којим се она касније кретала и развијала. Створио је нов начин монашког живота код Срба. Уздижићи култ државе, Сава је упоредо деловао на стварању култа династије Немањића, који је чврсто повезао с културом државе. Нарочито је настојао да утврди култ свога оца, оснивача немањићке државе. Својим животом, радом и везама са тада најутицајнијим црквеним и политичким великодостојницима, Сава је у очима иностранства издигао не само углед српске цркве већ и државе и народа. Знао је да без културног уздизањанарода не може бити ни политичког ни државног напретка. Зато се свим силама трудио да подигне културни ниво и у томе је имао великог успеха. Српску средњевековну државу политички је створио Стеван Немања, а духовно и културно Св. Сава. Српска православана црква је имала не само велики део државног сјаја и моћи већ је то успешно мирила у народу и тиме чувала и неговала државну традицију. Истина је да је Сава у младости напустио престо да би пригрлио олтар, али су касније током живота и престо и олтар у многоме зависили од његовог става, рада, мудрости, слава и величине. О н их је спојио, ујединио и ставио у службу народа и отаџбине. Идеје Светог Саве нису ни до данас изгубиле од своје суштине. Те идеје су љубав, братство, мир, слобода, независност, економска и социјална права. Св. Сава је проповедао љубав, братство и мир у породици, међу браћом, међу народима и међу свим људима. Док су други као симбол дизали мач, Св. Сава је дизао три прста и правио крст исказујући тиме свој симбол: љубав, братство и мир. Он и данас живи у милионима срца. Његов живот служи и служиће као путоказ новим поколењима, док од оних који су витлали мачем око туђих глава уништавајући слободу и права, нема нити ће бити помена. Савино знање, дух и префињено осећање нарочито је дошло до изражаја на пољу културе. Он је Србима одредио правац културног развоја и на његовим делима почива наша целокупна култура. Темељ српској култури и науци Сава је положио подизањем манастира Хиландара, утврђујући тај темељ још и стварањем самосталне цркве, која је преузела труд на њиховом развијању. Свети Сава није запостављао ни рад на материјалној култури. Његов рад је многострук, али је најактивнији био на трима пољима: Књижевном, уметничком и правном. Темељ српској књижевности поставио је писањем оригиналних дела и превода са грчког. Српској средњовековној књижевности он је дао тон и правац, а његова дела су постала образац за писце позних поколења. Немањина биографија, коју је написао Свети Сава, прво једело такве врсте у српској књижевности, једно од најбољих. Поред књижевности, у Савино доба дошла је до изражаја и српска уметност. За зидање Жиче Сава је позвао зидаре и сликаре из грчких земаља, али је за време живописања манастира сам показивао уметницима како ће урадити желећи на тај начин да нова српска уметност не буде копија туђе уметности, већ да добије карактеристике српског народа. Немања и Сава су подигли већи број цркава и манастира што је и касније настављено, па се наша средњевековна уметност углавном сачувала у њима. Законе које је Св. Сава урадио и припремио за цркву, типици и Крмчија, били су од пресудног утицаја за развој правне науке и законодавства код Срба. Савина Крмчија, првенствено намењена цркви као њен званични законик, била је једним делом и државни правни споменик, а за време робовања под Турцима и законик којим се народ служио и поштовао га. Сава је Србима показао пут не само за живота него и после смрти, јер су га његова дела надживела. После његове смрти дело му је све више расло у српском народу. Његово име је постало симбол српске нације и свега онога што она у себи носи као велике вредности.

Вера, култура, историја добијали су изглед Светосавља. Што је више расла потреба за политичком слободом, све више је име Св. Саве почело блистати као путоказ у борби за ослобођење од Турака. Због тога су његове мошти 1595. године Турци спалили на Врачару мислећи да ће тако успети да униште утицај Св. Саве на вољу српског народа за ослобођењем. После тога, он је за српски народ не само светац – светлији него раније већ и духовни ујединитељ свих Срба окупљених око Христа.

Сасвим је разумљиво што се српски народ одужио Светом Сави подигавши му у Београду, на Врачару, на месту где су Турци спалили Савине мошти, велелепни храм за велике заслуге које је учинио свом српском народу. Данас Срби поново певају свом великом светитељу, учитељу и оцу – Св. Сави. Те српске песме симбол су слободе и правде, толико жељене и потребне народу.