Растко Немањић, у народу познатији као Свети Сава, родио се као трећи син Стефана Немање и његове жене Ане у години између 1170. и 1175. у Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара, ондашњој српској престоници. Родитељи Савини након одласка Саве на Свету Гору окренули су се духовном животу. Мајка Савина, Ана, ступа у и монахиње у манастиру добија ново име, монахиња Анастасија. Ана и Стефан Немањић су родитељи Вукана, Стевана и Растка и зачетници династије Немањића, која је владала око200 година, од 1166. до 1371. године.

После напуштања престола велики жупан, Стефан Немања се закалуђерио и добио име Симеон. Растко је у родитељском дому стекао књижевно образовање. Школа тада није била у данашњем смислу и писменост се учила по црквама и манастирима или на владарским и великашким дворовима. Када је навршио петнаест година Растко је по тадашњем обичају један део државе као област да њом управља. Владарски послови нису могли Растка да одвоје од читања и жудње за монашким животом у чијем позиву је нашао смисао живота. Ту одлуку крио је од родитеља, јер је знао да се они са њом не би сложили. Једини начин да ту жељу оствари био је да кришом и што пре побегне. Растко је то учинио у својој седамнаестој години. У време када се све решавало мачем и оружјем, Сава је сматрао да све треба решавати умно и мирољубиво како се год може избећи сукоб. Тиме је допринео учвршћивању и даљем развоју средњевековне српске државе.

У земљи уморној од спољашњих и унутрашњих ратова успео је да створи мир, да наметне слогу својој браћи и углед њихове државе суседним земљама. У унутрашњој политици Сава је реформаторски посао изводио у сагласности са братом Стеваном. „Ко не љуби брата, не љуби ни Бога, јер је Бог љубав. Ако не хтеднете тако, оружје ће вас појести“. Савети које је Свети сава у речима Немање сам дао својој браћи својом државничком мудрошћу моћи ће увек да служе за углед. „На свим својим путевима знајте да путеви треба да вам буду прави, па вам се ноге неће спотицати. Блажен је човек који је нашао премудрост и онај смртник који је видео разум“.

Савин одлазак на ходочашће није био везан само за религиозне разлоге. То је био начин и да се оствари дипломатска мисија, побољша и ојача положај државе у окружењу. Сава је приказан као народни херој, светац који још увек живи и који се стално брине о онима који страдају од насилника и угњетача. Сава је опеван и као светац који штити народ од турског насиља.

Мошти Светог Саве Турци су 1594. године спалили на Врачару у Београду. Одрекавши се личног живота у младости и земаљске славе владарске, Свети Сава је задобио славу и бесмртност.

„Много ти хвала, наш Свети Саво,
поносна славо, врховна главо,
што је сад српство са свију страна
једнога крова – једнога стана“.