Растко Немањић, у народу познатији као Свети сава, рођен је као треће дете Стефана Немање у тадашњој престоници Расу. Прво образовање и писменост стицао је по манастирима учећи од калуђера. Иако је од оца наследио посед да њиме влада, није то учинио већ се замонашио и бавио просветитељским радом.

Сава се одрекао овоземаљског блага, замонашио и отишао у велике мученике, па је и то код народа допринело да он буде и остане вечан кроз историју. На жалост нигде није сачуван његов портрет младог жупана већ само као старог монаха. На његовим фрескама он је представљен као човек класичних црта достојанства ивечите снаге. Од раног детињства дуго је размишљао о вери и како да служи Богу и божјој вољи. Цео живот је посветио постизању духовног савршенства. Просветитељ Сава је нама Србима оставио у аманет велика интелектуална и културна блага. Пошто је Србија у то време била дубоко традиционалана земља и зато што се веровало калуђерима, радо су прихватили Саву за свог вођу и свог учитеља. Он је у тадашњој Србији делио савете, учио децу, лечио људе, давао им подршку за будући живот. Растко Немањић, односно монах Сава у Србији је обнављао старе и напуштене цркве и манастире, радио на описмењавању, преводио црквене књиге, писмо, поезију и др. Учио је људе покајању на грешност, када и како да посте, како да се очисте од злих мисли, како да буду дарежљиви, а све у духу да заслуже небеско царство. Народ се „хранио“ његовим речима, јер други медији нису постојали. Појавио се као велики саветник у српскиј земљи пуној таме, страха и сметености. Његово дубоко размишљање и таленте је развијао до савршенства. Од такве верске и традиционалне Србије до дана данашњег пуно се променило. Традиција и обичаји су још увек задржани у Србији, а највише у планинским и удаљеним крајевима где урбанизам још није стигао. И данас се у Србији задржао с једне стране светосавски традиционални дух, а са друге стране је традиција помирена са новим модерним токовима. Тако се у Србији славе крсне славе, Божић, јеванђеља, читају се молитве, причести и опела онако како је то рађено у време Светог Саве. Срби су по природи мирни, правични и часни, гостољубив народ коме у венама тече светосавље и православна вера да се волимо, праштамо и живимо у миру и слози. После свих недаћа и невоља које су задесиле српски народ, следбеници светог Саве и сада у Србији теже да народ уведу у веру, морал и љубав за све и свакога на земаљској кугли. Србија се мора развијати у духу православља и световно-духовних обичаја. Њена интелектуална снага је и култура очувања манастира, фресака и културне баштине из прошлих векова. Да смо световно јаки показало је и прошло време. Када нису могли да нас сломе као људе, рушили су света места, све косовске манастире и цркве. О, зар је могуће да то неком смета? Можете нам узети све материјално, али не можете оно што ми имамо, правичан дух и светосавски идеал. Сада смо ушли у месец поста, молитви и одрицања поводом рођења Исуса Христа. Тако је и наш Сава одгајан по божјим законома. Када је ишао други пут на гроб Исуса Христа, затекла га је смрт у Бугарској.

Ми срби смо мали народ, а духовно велики и верујемо да су традиција и обичаји јачи од свакодневног живота и поласка многих владара и тирана. Они нас газе, а ми се упорно дижемо ширећи руке Светом сави, окрећући се нашем Богу, Исусу Христу, а он је милостив да нас благосови.