Чуо се шапат речи на Балкану, ехо давног усахлог живота, сене без дома и гроба, јер снага спаситеља нема дом, а знање гроб. Ујединио је, просветио и спасио и куда ћемо онда, по мрачном и хладном свету, без Саве као без крила, слепи од очаја, без корена.

Створио је Србију која се брани док је секу, која жмури и ћути док је пале, али Србију која не заборавља сопствену децу, своје мученике и своје јунаке. Србију без гнева и пелина, ону која остаје и памти. Постао је монах Светогорац, симбол и култ великих, уточиште за слабе, прогнане и несхваћене. Живео је за свој народ, да мир и слога влада, анђели су му добри на рамену спавали, као да му мисао племениту сву ноћ ствараше. Пао је за будућност срећну, за мир који над нама влада, за нашу љубав и младост цветну, за румена јутра која су сива. И поносна сам на те дане и хероје који су писали историју, кад после ноћи крвава зора сване и расипа љубав за нашу домовину. Србија је била његова животна бол, Србија распета између моћника, Србија растрзана на четири стране, чији су се узнемирени духови стишали над моштима свеца. Пепео пепелу, прах праху – Свече, где је твој, можда на ушћу путева наших, где престајемо и заборављамо, или на извору наших чистих, чедних душа неокаљаних безнађем вртлога и прошлости која је вечна и будућности која тек треба да постане. Опсена остаје у крвавој чаши необузданог и несхваћеног, да разара и раздире твој небески народ, Србе и Србију, негде на пола пута између добра и зла, Господа и Сотоне. Са тобом, опсена се губи и нестаје, остају само трагови Соломоновог печата, спасиоца спаљених, убијених, мучених, распетих и згажених, чувара ветрова, господара бити и сржи.

Данас, на овом истом Балкану, када је небо поново сиво и када нам поново треба златни траг воље и идеала, схватили смо да Свети Сава остаје да траје, јачи и светији него икада пре. Србија је спасена, сложна и јединствена, својој деци мајка, она се не предаје, не одустаје, Србија памти...