Душа је људска чудесна потка. Иста мустра, а ћилим различит; исти конци друге шаре дају. И кад је материјал судбински дат, осећања, ум и воља чун разбоја покрећу, па свако исту нит другим путем провлачи... Српскоме роду, примером својим млади Растко најлепше ткање показује.

Јер, умео је у монахе одбегли принц над срцем својим стражарити, другима себе дати и до посвећења стићи. Мирио је и подучавао, ближњима служио и њихове терете носио... Својим животом Истину је сведочио - само тамо где љубави довољно има, где вера руку води, слика се Царство Небеско.

Умео је Сава нит свог посвећеног живота поред варљивих радости и утеха овоземаљских провести и врата живота вечног откључати, те свеколиком Српству жива веза Земље и Неба заувек остати.

Садио је семе љубави у срце свог народа Принц Хумски, који царску одору замени монашком ризом уверен да се ''свет може уредити тек када се уреди властита душа''. Само када узајамно одговорни јесмо осећај заједничке сигурности ткамо и ка спасењу истинском корачамо. Јер човек си једино aко си кадар другом патње да слутиш и у свом срцу за њега молитву пишеш; кад своје једнако његовим сматраш, па својим зрном хлеб за њега месиш.

На земљи овој сви смо једном судбином повезани. Постављене међе споне постају кад мостови човештва даљине укроте. Тада туђи јарам као свој носимо и туђе бреме леђа нам савија. Кад људи јесмо, светло палимо да свима одагнамо мрак; мелемом својим туђе ране превијамо и својим вином другоме жеђ гасимо; свој дом невољнику уступамо и у оку страдалника задржану сузу сушимо, те му вером наду уливамо.... Љубави, радости живљења, доброти и дарежљивости уче нас и Свети Оци наши; заувек живим примером својим кроз време поручује Просветитељ Сава. Лакше је следити него властите стазе пртити, а свеколико српство светао путоказ има!

Опасне мреже исплеле светом јесу лоше мисли људске, но у њих се хватају само они који и сами од таквих мисли јесу. Пред душом кротком сви се путеви отварају, а миром са собом до мира са другима стиже - учи нас Просветитељ.

Није ни мало лако војевање духовно, када са властитим мислима човек се бори, али је душа смирена награда достојна. Извором љубави и доброте једино тада се постаје; срце одмор и утеху досеже. Осим мисли његових за човека друге истине нема. Зато над њима мора увек будно да стражари и гласом савести лоше од себе тера.

„Мисли добре само у кротким живе“, искуство своје као поуку вечну Светитељ изнова шаље. Једино од мисли властитих човек стварност за себе тка. Нити те цео му живот одређују.

Уска је и стрма стаза која води у живот вечни, али су јасни путокази које нам остави монах Сава: љубав према Богу, према Брату, према Човеку. Све се уписује у књигу наших чињења, а ''спасава само вера која кроз љубав дела''. Лакше се корача када се одбаце гордост и злоба; смерност и кроткост мире човека са Богом.

Блажени Творац дела, противник празнословља, знао је да непросвећени не могу просвећивати, нити неуређена душа свет уређивати, па је високо дизао лучу да осветли пут спознаје своме народу.

Чувао нас је пастир наш да се не изгубимо у времену и расуте нам реке враћао извору... Чак и данас када су минули векови и чини се да су заборављени испосништво и подвизи, пост и молитва, духовном стаду своме Пастир примером вечним најлепшу мустру даје: нико није толико добар да још бољи не може бити, а само ревносни и пожртвовани до циља могу стићи.

Мудре речи кажу да се ''не равна Сунце према нашем сату, већ сат наш према Сунцу''. Без савести своје, чијим гласом Бог у срцу људском проговара, човек би убог био и до светлости никада стигао не би. Само ако останемо доследни речи Савиној умећемо да клекнемо понизно да бисмо могли устати смело. Сагорећемо у срцима нашим коров охолости, како би се у њега могао настанити благородни усев смирења и љубави. Јер Светосавље је наш спас, једина истина, морална обнова и духовно просветљење. Оно својим топлим духом чува прошлост, сабира искуства, оживљава, бодри и одржава. Оно је наш искорак из себе, наше саживљавање са другима. Оно из темеља мења читаво наше биће, изазивајући радосно осећање живота.

Управо кроз њега и лепоту којом ненаметљиво плени откривају нам се многобројне тајне које се скривају иза тешких завеса овога света, а срце одмор и утеху досеже. А, извором љубави и доброте једино тада се постаје.

Окрепљени и просвећени, охрабрени и смели, душом нахрањеном бритком речју Савином да су мали и нејаки само они који добро не умеју чинити и изгубљени они којима је завист стазе љубави запретала, корачамо даље...

Именом његовим кандило наде у својим срцима изнова палимо. Испред нас се отварају двери благослова Савиног и чини нам се да га чујемо како служи свету ''Литургију небеску''. У души опет будно трепери Око Свевидеће, а из свевремена поука стиже: "Танке су нити пређе животне, али је чаробан ћилим када човек свој разбој за Небо везује".

Тада у молитви лицем ка земљи Савин духовни пород пада. Кроз молитву шуме столетни кедрови Хиландара, поново расту Ђурђеви ступови, небу стреми Милешева...

Ка небу поглед подижемо... Молимо се Стубу Вере Наше... а лик Светитеља осветљава векове...