У доба Светог Саве, Србија је била, како би се данас рекло, светска сила, а његова породица Немањићи, главни ослонац државе и цркве. За утицај на Србију, друге, још веће силе, бориле су се и оружјем и свим другим средствима.

Растко Немањић (црквено име Свети Сава), којем је рођењем била намењена важна световна улога (принц, краљевић), одбацио је, како би народни песник рекао „свилу и кадифу“, или „ру'о царско“ и одао се молитви и посту.

Походио је Растко Свету Гору, Христов гроб и сва друга места која су чувала чистоту хришћанства. Свети Сава је 1219. године, у тадашњем црквеном центру источног хришћанства - Никеји добио аутокефалност за нашу цркву, а брата Стефана крунисао за краља. Поред српске цркве, он је издејствовао и аутокефалност бугарске цркве. У Tрнову, у Бугарској, је и умро.

Колони на чијем челу је Свети Сава, прикључио се, око два века касније, цар Лазар, потом су се прикључили Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, око четири и по века касније, а у 20. веку Слободан Јовановић, Никола Тесла, Михаило Пупин и Милутин Миланковић. Сви они припадају часној колони Светог Саве, каквих је мало и у општој светској историји.

Светом Сави се први прикључио кнез Лазар, који је у песми назван царем. Он се 1389. године на Косову пољу, између царства земаљског и издаје, и оног небеског и смрти, која је била неизбежна јер је противник вишеструко јачи, определио за небеско царство. Битка са Турцима значила је и покушај да се сачува све оно што је Свети Сава добио својим трудом и вредним радом. Кнез Лазар и његови косовски јунаци успели су само накратко да одгоде потпадање Србије под турску (источњачку) власт, која је трајала неколико векова.

Кад се Србија први пут усправила, у Карађорђевом устанку, у њу је стигао старац који је завршио угледне школе, изучио светске језике и прикључио се свом народу.Тај учени човек, Доситеј Обрадовић, заједно са неколицином Срба учитеља из оближње Угарске, основао је, у јеку устаничких борби – Велику школу, каснији Универзитет. Међу његовим ученицима нашао се и старији човек–Вук Караџић, који је сачувао народну песму о косовским јунацима али и свему другом, сабирајући целокупно народно памћење. Поред Вука и Доситеја, за „право“ да у његовој колони ходе изборили су се и двојица научника светског гласа Никола Тесла и Михаило Пупин. Обојица су ту стигли из далеке Америке. Научни свет, али и будућност, признали су обојицу. Задужили су и српску историју – Пупин је скупљао добровољце у Америци који су отишли на Солунски фронт, а велика његова заслуга је и одређивање граница новонастале земље Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тесла је био светски признат научник и истраживач и због тога он заслужује место у светосавској колони јер слободно можемо рећи да је он био раме уз раме са неким као што је Свети Сава. Поред Тесле, у ту колону спада и српски академик Слободан Јовановић. До марта 1941. није припадао ниједној политичкој партији иако је многима био саветник. У припремама за војни пуч у марту те године ставио се на чело краљевске владе. Нове власти у земљи ставиле су му забрану, умро је у изгнанству, и тек прошле године суд је поништио неправду која му је учињена.

У светосавској колони је и светски заслужан научник Милутин Миланковић, светосавски скроман човек признат због својих достигнућа. Београд у којем је провео највише година живота није му се одужио – његова кућа пропада, нема ни музејску збирку коју би обилазили гости главног града Србије и други људи, његовим именом названа је улица негде на периферији...

Тако је и са другима у колони коју је повео Свети Сава. Сви они управо се због скромности и разликују од многих других који настоје да све имају и то одмах, не водећи рачуна о другима. Иако је тако, српски народ и држава требало би да воде много више рачуна о људима из светосавске колоне који су до наших дана отишли и онима који су на путу да јој се придруже.

Свети Сава, њихов али и челник свих нас, то је оставио и као једну од својих опорука, за сва времена.