Светосавље, то је корен српског уједињења, корен дубоке и истинске вере у чистом срцу.

Иако је прошло више од осам векова од како је Србија изгубила свог првог патријарха, његов дух православља жив је и данас. Ово наше узбуркано време, можда више него прохујала, чезне за истином, за чврстим ослонцем какав је био Свети Сава. Историја нас учи да мало или ништа не остаје иза прича и заоставштина уколико их неко није личним примером оживео. Као што је Растко угледајући се на светоотачке списе пожелео духовни мир и узрастање у живој вери , тако је његов отац видећи силу и пут синовљев лако променио круну за манастирску ћелију. Светосавље није само помирило владара и цркву већ је мирило и национално освестило храбри српски живаљ. Његов благи и брижни поглед одржао нас је и кроз злокобна времена турске тираније, а гледа нас и данас. Није ово данашње , наизглед толико страшно време, као она прошла, барем тако већина мисли, заправо је много, много горе. Некад се гинуло од сабље и ножа, а сада у нас, као и свуда широм кугле земаљске, милиони губе душу уз телевизоре, савремену светску литературу, уз компјутере или у кућама лепоте. Чини се да је свет у ово наше доба узнапредовао до космичких васиона. Бојим се да баш и није, јер шта значи материјално богатство, шта значе најмодернији огромни тржни и пословни центри ? Узмимо да четворочлана породица, као што је моја, цео дан проведе у једном таквом здању. Шта бива са нама, са нашим душама и умом после тога? Рећи ћу вам: НИШТА. Празно је и срце и глава. Срце зато што не може да воли ствар: зграду, нов мобилни телефон, бицикл. Глава је празна јер је након вишечасовне шетње схватила да никада не може да има све што пожели, а и да може , шта са свим тим ? Интересовања за материјалне ствари су пролазна. Љубав према материји није узајамна. То је оно што је Свети Сава осетио још у она давна времена и побегао од богаства, од ратног тријумфа, од помодарства. Данашње јадно стање љуских интересовања карактеристично је за скоро све државе. Под овим подразумевам такозване развијене земље – знате то су оне земље које јуре за најновијим културним и техничким достигнућима не водећи рачуна о остатку света – о неразвијеним, гладним и жедним народима. Питам се ко уопште о њима мисли ? Да је Растко Немањић мислио као ови данашњи лидери, Србија би сигурно била ако не као Америка, а оно бар као Британија или Швајцарска. Гледај себе и не брини о другом – то је та напредна културна садашњост. Верујем да моја земља ипак има шансу да сачува свој светосавски ослонац и да ће напредовати црпећи снагу из ове вредне заоставштине. Искрено, не могу се сви похвалити оваквим наслеђем. Добро, знам да је претерано када кажу да смо небески народ , али бих волео да се у свакодневном животу сви мало дубље загледамо у своје умове и запитамо се куда нас воде, шта у њима одјекује: истина или обмана ?

Могао бих напослетку рећи да интелектуална и културна садашњост Србије није тако црна као у неким земљама, али ме је поколебао графит недавно прочитан:

«јун 1989.» као да се пре шест стотина година на овим просторима није одиграла светославна и светосавска битка кнеза Лазара – којем ће се приволети царству.