Питам се, чиме се заслужује бесмртност? Уосталом, да ли је сама бесмртност једино важна? У историји свијета постоје имена које се помињу хиљадама година, по својој окрутности и јаду који донијеше. То им је проклетство и послије смрти. Не, дакако, сама бесмртност може бити страшна казна. А коме је намијењенa вијечна слава, чије име зуб времена не може смрвити? Можда само онима који се одрекоше пролазних добара и сав свој живот уложише у помагање другима, у изградњу своје духовне куле коју ни једна пошаст не може уништити.

Историја сваког народа, па и нашег, обилује преломним тренуцима у његовом опстанку. Они који опстадоше, причаше тада о мудрости, снази, умијећу вође који спријечи уништење. Али, једном човјеку би додијељено да спаси свој народ, не једном и не само за вријеме свога, овоземаљског живота.

Мало је ствари које бих вам ја могла рећи о Светом Сави, а да их ви не знате. Управо у томе се огледа бесмртност.

Родио се у изобиљу и моћи коју би многи пожељели. Но, он је изабрао пут којим се рјеђе иде, којим су и други кренули послије њега,

„куда и ми идемо,
јер другог пута и нема“ .

Одрече се свега пролазног пожељевши једино духовну снагу и спас души својој. А Бог му даде, као што даје свима који слиједе Његов пут, много више. Он постаде просвијетитељ свога рода. И читавог живота указивао је својом ријечју, дјелом и примјером куда треба ићи. Његовом заслугом измирише се браћа која су уништавала земљу гложећи се око власти. И Србија постаде краљевина. Измоли од византијског цара самосталност српске Цркве и спаси од жеља других народа да нас покоре. Јер, заблуда је да се покорава мачем:

„Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача“ .

Уз његову помоћ наста Хиландар, језгро српске милси, које милошћу Божијом би сачувано кроз вијекове.

Отварајући школе, учећи свој неуки народ, отварајући му срце да прими Сина Божијег, заслужи Сава, мукотрпним радом, светост свога имена.

Зар је чудо, онда, што је његов лик сачувао Србе и кроз највећа искушења и погроме? Трпећи муку и страдање, помињаше њега, да подари снаге да се издржи и преживи. Не уништи га ни спаљивање Синан Паше, ни пет стотина година турског зулума, ни „вријеме смрти“ ни вријеме безбожништва. Увијек је био неко, вођен њиме,увијек се поново рађао у Србима и водио их у избављење.

И зар се може онда запитати, зашто је Свети Сава био тај који је „унио свјетлост у куће“, „надмудрио ђавола“ и свакојака добра учинио у причама које је народ испредао?

Сваки пут кад је српски род био „потиштен, понижен, остављен од људи, неопран од крви своје“, васкрсавала је жеља да се сложи, устане и збаци јарам туђина и опстајало је духовно јединство српског бића под вођством просвјетитеља рода нашег, Светог Саве.