У данашњем свету у коме ми живимо журећи да не закаснимо на аутобус, посао или у школу не можемо а да се једанпут не зауставимо и запитамо шта нам се то дешава, а дешава нам се то да од нас време прави роботе који су зависни од гледања на сат и новчаник. Тада потпуно занемарујемо своја осећања и шта живот значи, а и то колико је он сам по себи брз и пролазан. И онда дође месец јануар, месец који нас врати у живот, месец који нам отвори очи да се сетимо какви смо некада били и колико смо некада напредовали. Месец који нас чини поноснима што смо Срби јер само српски народ има владара, учитеља и светитеља светога Саву.

Одрећи се лагодног живота у Савино време исто је као и сада одрећи се мобилног телефона, рачунара, излазака, што је за нас младе готово незамисливо. Да није било светога Саве, можда не би било ни Николе Тесле јер ко зна кад би наш народ спознао важност образовања, па би можда ми сад седели у мраку, или би имали хидроцентралу на сваки километар, по Едисоновом изуму.

Људи данас раде готово незамисливе ствари да би дошли до новца, а новац буде и потроши се а човек остане са укаљаним образом који више ништа не може да опере.

Мудрост, љубав и срећа су оно што је стварно потребно једном човеку, а да би то имао човек мора да буде скроман и мора да буде захвалан и на малим стварима које га чине срећним. Самим тим можемо сматрати да је Сава био срећан човек. Био је скроман а ширио је љубав, срећу и мудрост око себе. Био је добар ученик подједнако као и учитељ, јер се човек учи док је жив. Та његова скромност није утицала на његову радозналост која је била све већа, гоњена жељом да се усавршава, да више научи, да упозна људе различитих националности и различитих мисли, да поприча са њима и открије њихове жеље, страхове и жалости, да их упути на прави пут ако греше.

И када прође јануар, и када се наставе журбе и ишчекивања, постоје многи храмови у нашој земљи који су подигнути у Савину част и у њима се одржавају молитве у његову част свакодневно. То су школе које су споменици његовом учинку за наш народ и нас саме.

Верујем у истинитост предања које говори да је спаљивањем његових моштију на Врачару пепео прекрио целу Србију и српски народ. Зрна тог пепела и дан-данас провејавају кроз сваку представу која се одигра у нашим позориштима, кроз сваку диплому неког студента, кроз свако Андрићево слово у његовим романима крунисаним Нобеловом наградом, кроз свако урезано име на клупи у парку оивичено срцем. Једноставно он је свуда око нас.