Овим предивним и невероватно истинитим речима завршава Св. Владика Николај свој пророчки спев „Небеска Литургија“. У овим речима се на кристално јасан начин открива огромна духовна величина нашег Оца и Просветитеља. Но, ко је заправо био овај Сава?

У другој половини 12. века, у времену када српски народ тежи да оснује своју државу, на двору његовог владара, великог жупана Стефана Немање, у граду Расу, родио се један дечак. Њега су родитељи Немања и Ана у старости својој испросили од Господа. На крштењу му дају име Растко, да буде висок и стамен као (х)раст. Вероватно нису ни слутили каква ће духовна величина и снага бити ово дете, не само овде на земљи, већ и у Небеском Царству Христовоме.

У време Растковог рођења српски народ је у великој мери био непросвећен, његов велики део сачињавали су пагани, који нису чули за Правог Бога. Стога је Господ ово чудесно дете, многим талентима надарено, изабрао да баш оно буде тај човек који ће српски народ просветити и водити га кроз све векове његовог постојања правим путем, који води у Живот (како и певамо у тропару Св. Сави).

Од малена, срце је његово било испуњено љубављу према Христу, у тој мери да овај „целомудрени младић“, како га његов брат назива, напушта „царске дворе и златну круну“ и са својих седамнаест година одлучује се за тесан пут монашког живота. Одлази на Свету Гору која је тада, као и данас, била најпогодније место монашког тиховања. Својим примером на монашки пут убрзо је привео и свога оца, у монаштву Симеона. Њих двојица својим делом задобијају за Православну Србију такав значај, какав су за старозаветне Јевреје имали Мојсеј и пророци. Разлог за то је њихов животни напор и предана борба да српски народ учине не само слободним, већ слободним у Христу. Стога су они најближи нама, када се ми приближимо Богу.

Убрзо после смрти свога оца, Св. Сава је био принуђен да напусти Свету Гору и да благодатне плодове „ископане у бунару усамљености“, како сам сведочи у Карејском типику, подели са својим народом. То је време када нам Св. Сава, једном за свагда, постаје Учитељ и Духовни Препородитељ, путовођа у живот вечни. Он је сво своје знање и способности којим га је Бог обдарио, посветио своме народу. Својом државничком мудрошћу помагао је брату Стефану у управљању земљом. Вештом дипломатијом често отклања опасности од Србије. Умео је да вечно сједини се практичним и да свој народ уводи у тајне вере подижући га и културно и привредно. „Тамо где није стигао да подигне цркву, крст је постављао, само да се народ Богу моли“, каже писац његовог житија Теодосије.

Но најважније дело Св. Саве учињено за српски народ јесте рад на задобијању самосталности Српске Цркве и њеној организацији. За њу се тако енергично залагао, јер је знао да самостална држава не може постојати без самосталне Цркве. Он постаје први српски архиепископ, а тако и Архипастир и духовни руководитељ свих Срба до данас.

Због овакве његове преданости и пожртвованог живота ради добра народног, Срби су му на љубав узвратили љубављу. Ниједна личност наше историје није се дубље урезала у свест нашег народа од Св. Саве. Култ Св. Саве настаје у нашем народу убрзо након његовог упокојења. Срби су се привили око њега, молили су се њему и доживљавали га као свог предводника кроз све буре времена, које су наш народ ломиле до данас. Народ се окупљао око његовог гроба, тражио лека болестима, али и снагу да издржи у борби са невољама које су га сналазиле. Култ Св. Саве постојао је и код других православних народа, па чак и код римокатолика и муслимана, који су често долазили на његов гроб и тражили од калуђера да им читају молитве.

Спаљивањем моштију Св. Саве, Турци су постигли контраефекат. Уместо да униште успомену на Св. Саву, а тиме и духовну снагу српског народа, помогли су да Св. Сава Духом Светим постане просто свудаприсутан за сваку српску душу, за српску историју. Од тада он још јаче везује сва поколења српска у једну органску целину. Све што је велико и свето у српској историји, има на себи печат Еванђелски, а на њему лик Св. Саве. Стога је својом личношћу Св. Сава постао, и заувек остао, програм наше историје!

Било је времена у нашој историји када је наш народ заборављао на Св. Саву. И увек када би се то догодило, наш народ је морао да трпи последице тог одбацивања Савиног ауторитета и аманета. Зато данас, у временима раслојавања наших породица, када наш народ духовно посрће, када своју децу не приводимо Цркви, бранећи им да упознају истину Христову, а самим тим и Савину- морамо мислити на наш духовни стуб који нас је одржао кроз векове. Сетимо се нашег Првоучитеља, који нас позива на Еванђелски живот, на испуњавање Божијих заповести. Он сам јесте пример како се испуњавају хришћанске врлине у овом животу. Он није само Србин, већ СвеСрбин. Ко не нађе себе у њему - није наш, јер он је знак нашег верско-националног идентитета.

Заиста, великог човека нам је Бог подарио да нас води Путем који води у Живот. Стога бих овај рад завршио речима једног од највећих духовних синова Св. Саве, оца Јустина Ћелијског: „Србин је Србин уколико доживљава Светосавље као суштину свога духа и живота!“