„У човековом животу је извесна само прошлост, јер садашњост не постоји, а будућност ће тек постојати. Због такве неизвесности свог живота, човек није престајао да разбија врата ћутања на великој и тамној тврђави судбине.”

Дуго седим и размишљам о томе шта би могла да обухвати ова тема о нашем учитељу Светом Сави? Шта могу да кажем ја, недостојна, о неком попут човека, умног, великог, разумног и достојног. О Светом Сави. Ниједна српска личност није толико широка и свестрана. Он је објединио у себе све што српски народ ствара и што је досад створио. Обезбедио је вечност, дубину и висину нашим вредностима и врлинама. Он је сакупио и дао одежду свему што смо чинили и што ћемо чинити до судњега дана. У њему је све наше разумевање хришћанства. Он је најзаслужнији што смо примили хришћанство и под својим именом убројани у хришћане. Он је наш општенародни заступник, једини, како је то казано, кога поред Христа зовемо својим учитељем. Он се поистоветио са Христом и доживео његово страдање. Он је један од нас и оних који су живели пре њега и оних који су се после њега родили и оних који још нису рођени. Зато он прелази границе једног народа и једне нације. Зато је његово име Свети Сава.

Зашто име Растко и шта то значи, питали су многи? Оно потиче од имена народног дрвета Храст. Стари и велики храстови су представљали право место за окупљање народа и молитве. А када би на стаблу био урезан крст, онда су то била света места.

Растко је веома брзо напредовао и био здраво дете. Родитељи су рано запазили да је Растко надарен, да има изузетну способност запажања и памћења, причања и лепог понашања.

Својим лепим понашањем, магнетском је снагом привлачио све око себе. Све што је имао као принц, делио је с' онима који нису имали. Родитељи га упуте да се посвети светим књигама, много је времена проводио у молитвама, читању, преписивању и писању. Молио се сваки дан често и дуго. У ретким тренуцима слободног времена волео је да иде у лов, а волео је и јахање. У лов је ишао са пратњом, која је била обавезна за принца, а и као гаранција да му се нешто не догоди. Ништа мање успеха није имао ни у јахању, волео је лепе и брзе коње. Тако су му лов и јахање после дугих читања и молитви били разонода и одмор. Уживао је у природи и њеним лепотама.

У црквама и школама су такође почели да се организују програми и прославе, посвећене Светом Сави. Без обзира на разноврсне приступе о почетку прославе Светог Саве, једно је сигурно да је дан његове смрти 27. јануар, утврђен као дан Светог Саве.

Постало је уобичајено да се на Савиндан осврћемо на целу прошлост нашег народа, чије је духовне и државне темеље изградио Сава Немањић. Рођен је у првој српској породици, још као младић, принц Растко Немањић се посветио вери и монашком животу. Одласком на Свету Гору, живећи испосничким животом, снажио је свој дух вредностима византијске цивилизације, вредностима које је сам препознао и сам изабрао.

Када је његов отац, велики жупан српски Стефан Немања, напустио престо и када се придружио свом сину Сави, почиње, пре осам векова, њихов рад на изградњи модерне српске државе и српске духовности.

Свети Сава је још за живота постао легендарна личност о којој је и стотинама година касније испредао народ многе легенде. Ипак, то су само легенде. Велика историјска дела која је свом народу подарио, представљају целу српску традицију и са правом их називамо - светосавље. А светосавље је синоним за Православље. Дух светосавља је одржао дух српског народа у најтежим временима. На извору светосавља напајали су се наши највећи писци и уметници. Осам векова траје интересовање многих људи за проучавање историјске делатности Светог Саве. Од Доментијана и Теодосија из 13. века па до данас, није угашена свећа која осветљава пут српском народу.

Када о свему овоме добро размислим, итекако имају смисла Матијине речи: „Свети Сава, челник непрекинуте колоне Срба који су до наших дана отишли...” И који ће, верујем, наставити да иду, све док траје светосављаа, све док траје и њих самих.

У још једној реченици је Матија Бећковић исказао велику захвалност српског народа: „У „Сава” центру, на реци Сави, у Савиној држави, Савина црква, уочи Савиндана, недалеко од храма Светог Саве. Свети Сава је дивно име српског народа.”

Као вечна инспирација свом роду, остаје да живи име и дело Растка Немањића. Оно светли песницима, верницима, државницима, ученицима и свима онима који су свесни величине и значаја једне такве изузетне људске фигуре. Не постоји човек који га не познаје, не постоји дете које није препознало лепоту његову, која се шири по свакој школи, са сваке слике која чува његов лик.

Хвала и слава Светом Сави за сва добра што их је подарио српском народу. Хвала му и за све оне заслуге које је постигао несвесно, ненамерно, трајући и светлећи кроз време, показујући прави пут својим потомцима.