Панел су организовале Олга Даниловић и Софија Шкорић.
Учесници: Др. Војислав Вукчевић, Министар за дијаспору, Славка Драшковић, Олга Даниловић и Софија Шкорић.
Панел је вођен на српскоме језику.

Др. Војислав Вукчевић је говорио о Декларацији владе Србије о односу са Србима у расејању, који се сматра од највећег државног и националног значаја. На овакав начин влада Србије је формално истакла да је матица веома заинтересована да односима са Србима у расејању да значај који је потребан, користан и пожељан.

Срби у расејању нису заборављени ни у новом Уставу Србије. Наиме, чланом # 13 је предвиђено да “ Република Србија штити права и интересе својих држављана у иностранству. Република Србија развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом.”

Др. Вукчевић је направио компарацију и указао на чињеницу да су новим Уставом такође загарантована права етничких мањина у Србији и да се томе дало много више пажње и гаранција него што је је то за очекивање по европским стандардима.

Што се тиче рада Министарства за дијаспору др. Вукчевић је указао на своје напоре да се правно и легално уреде односи и коригују старе неправде, али да из разних разлога све то иде веома споро. Пре свега због постојећег закона о министарствима по коме његово министарство не може да буде подносилац закона у скупштини Србије, па зависи од владе и других министара. Ипак успео је да се донесе Закон о држављанству, који је значајан за цело Српство, као и да се донесе амнестија за војне обвезнике који су до сада били кривично гоњени, али не и да буду слобођени војне обавезе. Упорно је инсистирао на повраћају Хуманитарног фонда дијаспоре из стечајног фонда, али до сада у томе није успео.

Др. Вукчевић је истакао одличну сарадњу са многим организацијама Срба у расејању, а посебно са Конгресом српског уједињења који се налази у истој згради у коме је и Министарство. Такође је указао на чињеницу да Министарство за дијаспору служи дијаспори и да у многоме зависи од информација, сугестија и предлога који долазе из дијаспоре. У том спором и тешком процесу могуће је направити и неке грешке, али оне нису такве да се не могу превазићи.

Др. Вукчевић је поздравио скуп и пожелео КСУ године плодног рада на добробит српског народа.

Славка Драшковић је говорила детаљно о сарадњи београдске канцеларије КСУ пре свега са Министарством за дијапору, као и са многим другим организацијама из дијаспоре и из земље. Истакла је велику важност Округлог стола који је КСУ заједно са Задужбином Студеница организовао у мају месецу ове године, где су се разматрала понуђена решења у нацрту Закона о дијаспори. Том приликом учесници Округлог стола су тражили да се закон назове Закон о српској дијаспори те да њиме буду обухваћени етнички Срби без обзира на држављанство, да се КСУ и друге српске организације укључе у попис Срба у расејању, и да се уведе пракса директне комуникације власти у матици и Срба у расејању, нарочито кад су у питању значајни законски пројекти.

Због своје активности и позиције београдска канцеларија КСУ често служи као централна организација дијаспоре у матици и зато се одазива на све позиве и настоји да заступа права Срба у расејању. КСУ је одиграо виталну улогу у добијању права гласа као и отварању Министарства за дијаспору.

Олга Даниловић је истакла своје задовољство да се панел о дијаспори организује управо у тренутку када је први пут у историји свога постојања српска дијаспора нашла своје место у највишем правном акту матице, у Уставу Србије. У свом излагању она је подсетила да српска дијаспора постоји више од једног века, али да нико у овом тренутку не може рећи са сигурношћу колико тачно Срба живи у расејању. Одговор на ово питање даће попис, уз услов да то буде попис држављана Србије али и свих Срба без обзира на држављанство.

Оно што је сасвим сигурно јесте да значајан део српског народа живи данас ван граница Србије. Ако се томе придодају Срби који су остали да живе у новонасталим државама након распада СФРЈ сасвим је могуће да једна трећина српског народа живи у расејању. За сваки озбиљан народ ово је податак који упозорава на потребу за озбиљан и аналитички приступ том феномену.

Толики број Срба ван матице, по мишљењу Олге Даниловић, може да има и предности и недостатке. Ако дозволимо асимилацију већ у првој генерацији бићемо одговорни пред историјом и будућим поколењима да смо индиректно, НЕЧИЊЕЊЕМ, утицали на смањивање једног, већ ионако бројно малог народа. Ако се учини потребни напор и помогне Србима у расејању да се интегришу у нова друштва, али у исто време да сачувају културолошка и духовна обележја народа коме припадају, онда ће се не само сачувати целовитост српског националног бића већ, на известан начин, померити и границе Србије, тачније речено, учинићемо их ирелевантим јер ће се интереси Србије и самих Срба остваривати свуда где Срби живе.

Олга Даниловић се хипотетички запитала шта може да учини 200.000 Срба у Чикагу или 150.000 Срба у Бечу, ако би се та енергија и потенцијал правилно артикулисали?

Анализирајући тренутно стање српске дијаспоре Олга Даниловић је навела да су Срби сконцентрисани на три континента.

Најстарија група је свакако у Сједињеним америчким државама.

Обележје ове групе је потпуна интегрисаност у друштво, са јаким осећањем за духовне вредности народа коме припадају, али сa озбиљним проблемом употребе језика. У контексту језика подсетила је на познато “Завештање Стефана Немање.” Велики српски владар упозорава свога сина да се језик чува као земља: “Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио колико ти је речи покрао и својих натурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.”

Европска емиграција је најмлађа емигрантска група, углавном економска емиграција, потпуно неинтегренисана, којој, по њеној процени, прети асимилација.

Аустралијска емиграција, потпуно је изолована и са осећањем да је заборављена од других група српске дијаспоре. Ово мишљење су истакли представници аустралијске дијаспоре на Округлом столу. који је КСУ организовао у Београду поводом предлога Закона о дијаспори. Нова група дијаспоре, тј. Срби који су преко ноћи постали држављани у државама насталим распадом Југославије, пa oвe државe вeћ поkушaвajу дa их организуjу на државнoм принципу. Свака од ових група је препуштена сама себи и сналази се са мањим или већим успехом, зависно од образовања, стручности и земље пријема.

Тако, на пример, Срби у Аустрији немају никакву политичку или друштвену моћ, не зато што им то Аустријанци не дозвољавају, (напротив, види пример Турака) већ зато што их нико није научио да могу постављати услове кандидатима за парламенат и тако утицати на свој положај у тој земљи, али такође и на углед матице.

Олга Даниловић сматра да у очувању целовитости српског корпуса подједнако значајну улогу имају и држава Србија и организације српске дијаспоре. Истакла је да јој није намера да опомиње српску државу на њене обавезе, јер верује да људи који воде земљу, или ће је водити, имају државничку мудрост и свест о очувању нације, без обзира на локацијску подељеност.

Као члан КСУ, дакле организације српске дијаспоре, оцењује да би овај проблем требало да буде централна тема организација српске дијаспоре, тј.свих који живе у расејању.

КСУ је организација настала у САД, и чине је највећим делом Срби који живе у Америци, интегрисани у ново друштво, цењени, са великим искуством када се ради о потпуном усвајању друштвених вредности земље домаћина и очувању сопственог националног идентитета. Управо због тога, као и чињенице да је КСУ у овом тренутку организација која ужива несумњив углед у матици и свету, члановима КСУ, као и самој организацији, намеће се као логична дужност потреба да помогну да се створе мостови између различитих група српске дијаспоре, да се артикулишу знања, искуства и потенцијали и на тај начин помогне српској дијаспори да очува своју целовитост и идентитет, да ојача своје позиције у земљама пријема као и своје везе са матицом.

Софија Шкорић је у своме говору указала на чињеницу да су односи са матицом много бољи него икад пре, наиме Срби у расејању нису више “непријатељска емиграција,” али да још увек нису постигнути прави и искрени односи преко потребни да би се превазишли проблеми и да би Срби из расејања могли да учествују у културном, друштвеном и политичком животу матице. Народ у Србији је свестан великог доприноса и помоћи браће и сестара из расејања, посебно огромне хуманитарне помоћи у време највеће потребе за голо преживљавање народа, као и данашње, која по речима Гувернера Јелашића је “већа од целокупног извоза Србије.” Добри односи су до сада били више декларативног типа, него практичног, као што је и скорашња Декларација ове владе, која ако се не буде примењивала у пракси остаће мртво слово на папиру.

Два Видовданска сабора (2005 и 2006) које је организовало Министарство за дијаспору су, по оцени Софије Шкорић и многих других, били лоше организовани и неуспешни. На Видовданском сабору 2006 потпредседница владе Србије, као и разни представници министарстава поздравили су скуп веома лепим бираним речима, и онда су сви напустили скуп, не саслушавши ни једног представника дијаспоре. Покушаји да се изнесу и продискутују проблеми и нађу решења није успео. КСУ је тада послао допис са резолуцијама свима релевантним представницима власти, премијеру Коштуници, Председнику Тадићу, Министру за дијаспору, председнику Скупштине Србије, Скупштинском одбору за Србе ван Србије, и нико није нашао за сходно нити да потврди пријем, нити да одговори.

Бројни Срби у расејању успели су кроз лобирање да добију право гласа, али им није омогућено да гласају због техничких препрека, што се показало као велики проблем и сада, у време кад се одржава ова Kонвенција. Наиме, велики број Срба не може да гласа за Устав Србије, јер није дато довољно времена за упис у бирачке спискове, нити је било покушаја да се такви спискови ажурирају на време. Као да се не очекују икад више парламентарни избори, па РИК нема дужност да се бави таквим питањима.

Оно што Срби у расејању траже од матице је исто оно што су и многе друге демократске земље омогућиле својим дијаспорама, значи Срби не тражем ништа ново, посебно, необично, већ искључиво да се законима утврде права и обавезе за Србе у расејању.

Софија Шкорић је онда прочитала и објаснила резолуције припремљене за Видовдански сабор 2006:

Влада Републике Србије
Г. Војислав Коштуница
Премијер
Председништво Републике Србије
Г. Борис Тадић
Председник
Скупштина Србије
Г. Предраг Марковић
Председник Скупштине
Скупштина Србије
Одбор за односе са Србима ван Србије
Министарство за дијаспору
Г. Војислав Вукчевић
Министар

ВИДОВДАНСКИ ДАНИ ДИЈАСПОРЕ У СРБИЈИ
Београд, Сава Центар, 29. и 30. јун 2006.

С обзиром да су 29. и 30. јуна 2006. одржани Видовдански дани дијаспоре који су окупили велики број представника организација и људи из дијаспоре из целог света

и с обзиром да је циљ ове манифестације да се побољшају и прошире односи између матице и дијаспоре

и имајући у виду изнете предлоге и дискусију

Конгрес српског уједињења предлаже следеће:

РЕЗОЛУЦИЈЕ

које су препорука Влади Србије и платформа за даљи рад организација из дијаспоре и Министарства за дијаспору:

1. Да се новим Уставом дефинише статус дијаспоре као интегрални део српске нације.

2. Да се у најкраћем року усвоји Закон о дијаспори.

3. Да се при дефинисању и попису српског националног бића Срби у дијаспори броје по свом пореклу а не по томе које држављанство имају.

4. Да се коначно, хитно и дефинитивно реши статус војних обвезника из периода од 91. године до данас.

5. Да се дијаспори омогући гласање путем поште и интернета.

6. Да се дијаспори омогући упис у бирачки списак на основу било ког документа који је потврда о држављанству.

7. Да се из редова дијаспоре бирају представници у Скупштину Србије.

8. Да се при избору дипломатских представника Србије бирају кандидати из редова дијаспоре.

9. Да се поједностави административна процедура при добијању држављанства Србије.

10. Да се реши питање денационализације.

11. Да се направе билатерални споразуми са земљама са бројном дијаспором који би регулисали питања